Info

 
Ronjenje na dah postaje sve manje i manje popularno. Možda se neko neće složiti s ovim, ali najnovija statistika pokazuje upravo tako. Iako nikada nije ni bilo naročito popularno, činjenica je da ljudi sve manje pretražuju internet u vezi ronjenja na dah. U to se možete i sami uveriti, ako pogledate Google Trends (tražena reč: "freediving").
 
Detaljnije...
 
Ronjenje kroz istoriju
Ronjenje na dah - Zanimljivosti
 
Vojni roniociPreko 70% zemljine površine je prekriveno vodom. Čovekova nastojanja da se spusti pod vodenu površinu stara su verovatno koliko i istorija ljudskog društva, motivisana znatiželjom, potrebom za traženjem novih izvora hrane, radi skrivanja od opasnosti ili u nameri da se iznenadi neprijatelj. Brojni indirektni dokazi govore o ranim i relativno uspešnim čovekovim zaronima na dah ili pomoću jednostavnih pomagala.
 
U mnogim priobalskim iskopinama otkrivene su veoma strae naslage školjki, iz čega se može zaključiti da su obale od davnina bile nastanjene i da je čovek crpio hranu iz mora, poznavajući tehnike zaronjavanja još u najstarijim vremenima. Prema procenama arheologa, mnogi umetnički predmeti od sedefa potiču čak iz 4500. godine p.n.e. Poznato je da je kineski imperator  Zu dobijao danak od svojih podanika u biserima, 2200. godine p.n.e.
 
U nekim egipatskim piramidama iz 4500. g.p.n.e. nađeni su ukrasi od bisera i sedefa školjaka. Prvi pisani podaci o ronjenju nalaze se u Homerovoj »Ilijadi«, napisanoj 700 godina p.n.e., zatim u opisu vojnih operacija ronjenja za vreme Trojanskog rata ( 1194.g. p.n.e. ). Aleksandar Makedonski je koristio vojne ronioce za rušenje podvodnih prepreka pri opsadi grada Tyra, 333. g.p.n.e. za šta su upotrebljavali primitivno ronilačko zvono.
 
Takođe je veoma interesantan prizor sa stare grčke vaze na kojoj mitski heroj Tesej predaje prsten caru Minosu, koji je podigao iz dubine mora. Stari Sloveni su se stotinama godina sklanjali od neprijatelja ležeći na leđima pod vodom i dišući pri tome kroz šuplju trsku. Primenu ove tehnike možemo smatrati pretečom današnje disalice, koja je osnovni deo opreme za tzv. snorkiranje. Jasno je da je ovakav vid boravka pod vodom ograničen, jer je disanje kroz bilo kakve cevi uslovljeno malom dubinom i kratkim vremenskim periodom.
 
Najstarije svedočanstvo o korišćenju pomagala za održavanje pod vodom predstavljaju dva asirska reljefa iz 880. godine p.n.e. koji se čuvaju u Britanskom muzeju. Na jednom od njih prikazani su asirski ratnici sa naduvenim životinjskim mehurima, pričvršćenim remenom preko desnog ramena ronioca. Na njima se uočava nastavak u obliku piska koji se drži u ustima. Ovi crteži su verovatno plod mašte, a ne svedočanstvo o stvarnom ronjenju sa ovakvim pomagalima, jer uzgon naduvanog mehura nije dozvoljavao zaronjavanje. Najverovatnije se radi o plivačima opremljenim nekom vrstom prsluka za održavanje na površini.
 
Herodot, oko 460. p.n.e. govori o popularnom roniocu Skilisu, koji je posle zarobljavanja bio odveden na persijski brod. Opazivši da Persijanci pripremaju iznenadni napad na Grke, za vreme oluje bacio se u more, nožem prerezao sidrene kanape i prepustio nemoćne persijske lađe oluji. Prema legendi, Skilis je nastavio da pliva pod morem do 15km udaljenog Artemisiuma, kako bi Grke obavestio o predstojećem napadu. I pored fantastičnosti i nerealnosti događaja, ova legenda svedoči o bogatoj čovekovoj mašti i njegovom velikom interesovanju za ronjenje.
 
Ronilačko zvono, kao pomagalo, je korišćeno i u 16. veku. U ovo zvono vazduh je dopreman sa površine. Zvono bi stajalo nepokretno nekoliko stopa ispod površine, okrenuto otvorenim delom na dole (ka vodi), dok se u njegovom gornjem delu nalazio vazduh komprimovan pritiskom vode. Ronioc koji je stajao uspravno držao bi glavu u vazduhu. Mogao je da napusti zvono na minut-dva, da bi sakupljao sunđere ili pretražio dno, a zatim bi se na kratko vraćao u zvono, sve dok je u njemu bilo vazduha za udisanje.
 
Istina, prvi ronioci su ronili na dah, bez ikakve opreme, praktično potpuno isto kao i danas kada kratko zaroni svaki kupač. Ronjenje u apnei, iako sve poznatije kao isključivo sportska aktivnost, danas se još uvek koristi i u komercijalne svrhe. Tako u Japanu i Koreji postoje profesionalni žene-ronioci, tzv. Ama ronioci, lovci na bisere, kao i žene ribolovci. U ovim krajevima ovim poslovima se bave isključivo žene, jer postoji tvrdnja da je ženski organizam mnogo otporniji na hladnoću/hipotermiju, što ih automatski čini mnogo efikasnijim podvodnim lovcima i ribolovcima.
 
Freediver 
 
< Prethodno   Sledeće >
Copyright 2018 aida-srbija.